Kada žena voli, ona se potpuno predaje toj ljubavi, brine, daje svoju dušu i isto očekuje zauzvrat. Ona gori, u zagrljaju drhti, jedva priželjkuje ponovni susret. Mislima je sa njim, planira sve što može da se planira, priželjkuje porodicu, dom. Žrtvuje se za svoju decu kada ih dobije, za svog muža i bez obzira na preopterećenost, ona daje i daje i nikad ne prestane da daje.
A šta ako zauzvrat žena ne oseća od partnera to što bi trebalo, kako bi se osećala ispunjeno?
Ona onda pati, povlači se, postaje depresivna, ljuta, svađalački je raspoložena. Prođe neko vreme, počne sebe da krivi, partnera, decu, okolinu ali zapravo je u dubini duše usamljena. Luta i čeka tu idealnu ljubav. A pitanje je, da li postoji idealna ljubav? Da li partner može i treba uvek da nam pruži ono što nama treba? Ako nam partner ne da ono što mislimo da nam pripada, sveprožimuću ljubav, pažnju i prisnost, kako onda možemo bez toga? Radom na sebi, voleći sebe, praštajući i davajući sve od sebe da nama bude dobro, možemo doći u to stanje da sebi pružimo ono što očekujemo od drugih. Kada nešto imamo u sebi onda nam je lakše kada nam drugi to ne daju. To ne znači da treba da odustanemo od beuslovne ljubavi već da za početak razumemo da svako na svoj način daje ljubav i uzima ljubav.
Muškarci i žene, po rođenju već imaju drugačije struktuiran mozak za emocije. Drugačije doživljavaju odnose i imaju drugačiji način kako komuniciraju ljubav. Žene emocije lako izražavaju, muškarci ne baš tako lako, niti to umeju – imaju slabije razvijen deo moza za izražavanje emocija lingvistički (osim ako nisu imali vrlo osvešćenog oca, emocionalno pismenog). Žene više vole dodir (koža nam je 5 puta tanja nego kod muškaraca i zato je osećaj koji imamo prilikom dodira intenzivniji). Muškarci su naučeni da je nežnost slabost i da treba da skrivaju svoju osetljivu stranu, jer tada nisu „muškarčine“-pogotovu na Balkanu.
Ako volimo sebe i prihvatimo bez onog koliko mi je partner davao i pitanja da li sam vredna ljubavi, da li sam dovoljna, da li sam da li sam… i kada prestanemo neprestano da analizairamo svoje nesavršenosti već ih prihvatimo i prigrlimo, lako će nas tako i drugi prigrliti i voleti. Takvog ćemo prizvati u život.
Na mojim edukacijama možete naučiti, korak po korak, kako od neispunjene, neostvarene ljubavi doći u stanje prihvatanja sebe, uz rad na sebi i veliko poverenje u ljubav 😊 Šta zračiš – to i privlačiš. Možda je došlo vreme da se zrači više?
Ja sam lično godinama krivila prvo roditelje, pa partnera, pa prijatelje, zašto me ne vole dovoljno i ne tretiraju onako kako ja želim, pa kako ne čuju, kako ne shvataju da je meni potrebno ovo ili ono i onda, uz veliki rad na sebi sam došla na to mesto u sebi, kada ne moram da tražim od drugih da me vole onako kako JA TREBA SEBE DA VOLIM. Najveća odgovornost koju imamo su naše emocije i briga o našem stanju.
Mene vole pa vole svi ti ljudi, svako na svoj način. Moje je da prepoznam, prigrlim i pustim u srce sve te divne stvari i emocije koje mi moja porodica, prijatelji i saradnici nude. Ono što mi nije korisno i što mi ne treba, to ne puštam u srce. Oko nas je mnogo ljubavi, pitanje je kako je percipiramo i šta možemo da uzmemo od toga šta je oko nas. Neko ima otvor za primanje ljubavi veličine čaše a neko veličine okeana ali neko ima mali otvor, može se raditi na širenju te veličine i tog prostora za ljubav.U progarmu koji sam osmislila se radi na širenju tog prostora i više o programu možeš naći na linku:
Za veliku količinu ljubavi,
Maša Tomanović