Shape Image One
Pravac kretanja-da li imaš kompas?

Mnogo ljudi hoda kroz život a da ne zna gde su pošli. Znaju da trebaju da se školuju, polože ispite stignu na posao, da zarade, podignu decu ali većina ne zna istinski gde je pošlo, zašto to sve rade, koji je onaj njihov iskreni motiv. Imaju onaj teret da moraju jer neko (roditelji, sredina) ih je naučio pravila koja trebaju da se poštuju, kako treba da se ponaša, šta treba da se postigne. Ali da li je to zaista ono što većina ljudi želi, da živi po tuđim aršinima?

Majke kada zatrudne, dok gledaju ultrazvučnu sličicu bebe, one znaju da će dete kada dovoljno poraste ići u školu stranih jezika jer mora da ide na fakultet u inostranstvo. Kada dete nauči da hoda, već ga upisuju na sportić. Onda ide klavir, pa zaboga mora i na tenis da se ide. I tako do iznemoglosti… Dete se voda, ne zna se više ni koji je dan za koju aktivnost ali se ide i ide, jer zna majka šta je najbolje za njeno dete. I to dete poraste, počne da studira i misli se-samo da završim fakultet pa da budem srećna. I onda diplomira i oseti kako ipak nije to – to, jer je sada nezaposleno lice. I onda pomisli – samo da se zaposlim i biću srećna. I onda kada se zaposli shvati da je prava sreća da ipak dobije decu, osnuje porodicu. I onda zatrudni i tako trudna, gleda u ultrazvučnu slicicu i zamišlja kako će biti srećna kada joj dete upiše neku dobru stranu školu, samo da izraste u pošteno i pametno biće. I tako, sreća se čeka i čeka. Ali šta je sa onim periodom dok se čeka ta sreća i nikao da se dočeka? Nije poenta da se živi da bi se nešto završilo i onda da budemo srećni, već da se sreća stvara na putu ka ostvarenju onoga što želimo. Najvažnije od svega je, kakav čovek postajemo na tom putu ostvarenja sebe i svojih ciljeva. Male stvari nas mogu činiti srećnim svakodnevno, ako znamo šta nas usrećuje a onda to i radimo. Ali naš osećaj nedovoljnosti nam ne da mira, čak i kada želimo da uživamo u malim stvarima, jer male stvari nisu dovoljno velike da bismo se mi osećale veliko.

Ja poznajem mnogo žena koje dok pričaju o svojoj karijeri i uspesima u životu ridaju u suzama dok priznaju sebi i meni da nisu srećne.

Sreća se ne čeka i sreća se ne juri. Henri Ford je rekao: „Ako misliš da možeš-u pravu si. Ako misliš da ne možeš – u pravu si.“ Šta ćeš odabrati, da čekaš velike stvari da te usreće ili ćeš da uživaš u svakodnevnici i da daš sebi malo mira i ponosa, ma šta god radila?

Od nas zavisi kakvu sreću čekamo i šta radimo dok je čekamo. Sreća je tu ispred nosa, ali način kako ćemo posmatrati život kreira i taj osećaj koji se zove zadovoljstvo, mir, sreća. To sve zavisi od naše percepcije a ne od količine novca na našem bankovnom računu ili titule koja ide uz naše ime ili od količine divljenja zbog naše lepote. To su trivijalne, banalne stvari koje nam daju osećaj važnosti, koji lako izbledi a onda opet ostajemo sa pitanjem-da li je ovo moj put i zašto nisam srećna?

Put koji smo izabrali sa ili bez kompasa je nešto što mi biramo- da znamo da li je to zaista naš put ili idemo putem koji je zactan za nas, od strane nekog drugog? Svakako ako ne uživamo u njemu, ne vredi nam ni jedan kompas ovog sveta. Jedini, ispravni kompas je taj koji imamo u sebi – da li osećam zadovoljstvo za ovo što sam izabrala ili sam nezadovoljna većinom svog života, svojim odlukama…

Razmislite šta dominira u vašem životu – osećaj da treba da čekate ostvarenja nekih zacrtanih planova i ciljeva pa da napkon budete srećne ili, bez obzira na titule, novac, partnera, obrazovanje – osećate duboko u sebi povezanost sa sobom, zadovoljstvo no matter what?

Da da, to je moguće, da bez obzira ko smo, šta smo postigle u životu, MOŽEMO BITI ZADOVOLJNE i ići putem naših snova. Naš osećaj je kompas, a ne tuđa očekivanja.

Da li ti znaš kuda si pošla?

Ako ne znaš, možda je došlo vreme da saznaš? 😊

Za kompas,

Maša Tomanović